ZBIR SVIH INTIMA
Apstraktno je pojam koji povezujem sa dematerijalizacijom opipljivog. Sklanjanje od klasičnih formi, na koje su oči navikle – koje više nisu čiste, jer nose u sebi već opisano značenje, na koje smo naučeni i koje je često višesmisleno. Apstrakcija zalazi u necitirane forme. Za mene, ona je namera njenog stvaraoca ili sam doživljaj. Slika postaje ogledalo mog duha, a kao takva je jedina istina koju mogu da ponudim. Samim tim, slici kao takvoj, dajem određenu širinu, mogućnost da se u nju upišu neopipljive dragocenosti svakodnevnice. Težim ka tome da delo ne stvaram opisujući, već da ono bude direktan prikaz moje unutrašnjosti. Apstrahovanje dozvoljava posvećenost duhovnoj strani bića. Ono zahteva produbljivanje, beskonačno je. Ni u jednom trenutku nije nenamerno.
Problem nastaje onog momenta kada svaka slika koju stvorim samo svojom formom može da aludira na apstrakciju. U očima stvaraoca, mene, ona je apsolutno opipljiva, živa i najzad – realistična. Utapanje u materiju kojom gradim delo čini da ga ne odvajam od sebe same. To je poput obnovljiivog izvora energije koji tinja unutar bića. Kada dođe do vrenja, poput erupcije, pretače se na platno, čist refleksni akt.
Pronicanje u tančine svakodnevnice je moja omiljena igra i izazov.
Gde žive sve te neme dragocenosti? Njihovo primarno i najprirodnije stanište je intima.
Crna na mojim slikama ima simboličnu vrednost. Na krilima metafore odnosim je u ulogu „zbira svih intima“. Puna je slojeva, neravnina, ali i uglačanih i svedenih površina. Veliko pitanje je šta uopšte predstavlja intimu? Odgovori leže u našem stidu, žudnjama, ostvarenim željama, a noročito onima koje to nisu, u spontanim pokretima i mimici, mislima koje nas dočekaju pri susretu sa jastučnicom… U onom nekontrolisanom i iskričavom, što se otme.
Intimu grade krupne misli o sitnim delima, tajne, još neotelotvorene ideje, pa sve do načina na koji češljam kosu, skraćujem nokte, češem se, dodirujem, jedem jaje na oko, dok doručkujem tiho i zadovoljno…
Crna je simbol za skup i jedinstvo, onog što tinja unitar bića, što ga čini personom, neponovljivom i dragocenom. Jezgro slabosti i snage i svog raspona između to dvoje, onoga što nas čini čovekom